Ćutanje

Jovan Lestvičnik pravi dva spiska. U prvom je mnogogovorljivost: presto taštine, kapija ogovaranja, sluga laži, rasipanje misli. U drugom je razborito ćutanje: čuvar misli, majka molitve, skriveno penjanje. Između njih stoji jedna rečenica koja meri čoveka bolje od svakog testa: ko je upoznao svoje greške, zagospodario je svojim jezikom, a ko mnogo priča, još ne poznaje sebe.

Danas se to lako vidi. Posle društva žališ nešto što si rekao. Prekidaš druge i čekaš samo svoj red. Teško podnosiš tišinu, u kolima, u kući, za stolom. Objašnjavaš se i kad niko nije pitao.

Jovan navodi tri uzroka pričljivosti. Prvi je navika iz ranijeg života, jer jezik traži ono što je naučio. Drugi je taština, jer želimo da se pokažemo. Treći je stomak, jer se uz jelo i piće najviše priča. Ko obuzda stomak, često lakše obuzda i jezik. Zato prvo treba videti koji je uzrok tvoj.

Praksa je jednostavna. Pre svake reči tri pitanja: da li je istina, da li je potrebno, da li je dobro za onoga ko sluša. Ako je odgovor „ne“ na bilo koje, ćuti. Slušaj do kraja rečenice i ne pripremaj odgovor dok drugi govori. I uvedi pola sata dnevno bez reči i bez ekrana: ujutru pre nego što svi ustanu, u šetnji, u kolima.

Bolje je pasti sa visine nego sa jezika.

Dve zamke stoje uz ovaj stepenik. Prva je verovanje da je jedna reč mala stvar. Petar je jednom rečju oborio ono što je dugo građeno, i posle je gorko plakao. Druga je ćutanje iz uvređenosti. Ćutanje kojim kažnjavaš ženu ili decu nije vrlina, nego pritajeni gnev. Jovan govori o razboritom ćutanju, a ne o tvrdom.

Znak da si se popeo: reči ti postaju ređe i teže, i ne kaješ se posle razgovora. Tišina ti više nije neprijatna, nego ti nedostaje kad je nema. Jovan sam priznaje da je ovo težak stepenik: malo je onih koji zaustave vodu bez brane, a još manje onih koji ukrote neobuzdana usta. Brza pobeda se ne očekuje.

Ostaje pitanje: ako se reči prorede, koliko je od onih koje ostanu istinito?

N. Ž.