Tuđe greške

Ogovaranje skoro uvek počne rečima „govorim iz brige“. Jovan Lestvičnik ga zato zove licemerstvom ljubavi i pijavicom koja tiho siše krv prijateljstva. Briga govori sa čovekom ili se moli za njega. Ne priča o njemu.

Uz ogovaranje ide osuđivanje, i tu je Jovan najoštriji: suditi drugom znači uzeti pravo koje nije tvoje. Čak ni kad vidiš svojim očima, jer ne znaš šta je bilo pre ni šta će biti posle. On priča o čoveku koji je javno sagrešio, a tajno se pokajao: onaj ko ga je osudio ostao je kriv, a on je već bio opravdan.

Niko nije siguran ni u svoj položaj ni u tuđi pad. Juda je bio među učenicima, a razbojnik među ubicama, i sve se promenilo u trenu. A često padnemo baš u greške zbog kojih smo osuđivali druge.

Jedan od najkraćih puteva do oproštaja jeste ne osuđivati.

Praktično, to je jednostavno, ali nije lako. Kad neko pred tobom ogovara, prekini mirno: i ja svaki dan padam u teže stvari, kako da ga osuđujem? Ili reci nešto dobro o tom čoveku. Jovan poredi razborit um sa baštovanom koji bere samo zrele plodove: primećuj tuđe vrline. Deca uče kako se govori o ljudima iz onoga što čuju za stolom.

Ostaje pitanje: kad prestaneš da govoriš o drugima, šta ćeš sa rečima koje ostanu?

N. Ž.