Grana sa plodom

Ako je krotost zora, smirenje je sunce. Jovan Lestvičnik priznaje da je o njemu teško govoriti, kao kad bi rečima objašnjavao ukus meda onome ko ga nikad nije probao. Zato navodi sabor otaca od kojih svaki daje svoju definiciju. Za jednog je smirenje zaborav sopstvenih vrlina. Za drugog poznavanje sopstvene slabosti. Za trećeg je to da preduhitriš bližnjeg kad se naljuti i prvi prekineš svađu. Sam Jovan zaključuje da je smirenje bezimena blagodat koju zna samo onaj ko ju je iskusio.

Daje i jednu meru za sebe. Prvi čovek se uznosi i ceo dan sudi drugima. Drugi se ne uznosi i ne sudi drugima, ali ni sebe ne osuđuje. Treći, iako nevin, uvek okrivljuje sebe. Svako zna gde je.

Danas se nedostatak smirenja prepoznaje po tome što kažeš da si grešan, ali ne podnosiš kad ti to neko drugi kaže. Uživaš u pohvali i čekaš je. Rado se upoređuješ sa drugima, i obično ispadneš bolji. I teško učiš od mlađih i od onih koje smatraš manjim.

Od svih definicija, Jovanova najpraktičnija je ona o svađi. Kad vidiš da se neko ljuti na tebe, budi prvi koji će reći „izvini“ ili ponuditi mir, bez obzira ko je kriv. Kad te neko ponizi, ne brani se, nego reci sebi: ovo mi je potrebno. Svakog dana nađi za jednog čoveka u čemu je bolji od tebe. Zahvali onima koji su ti ukazali na grešku, jer, kaže Jovan, niko ne vidi svoje rane tako dobro kao bližnji. Jovan priča i o podvižniku koji je na zid napisao imena najviših vrlina, savršenu ljubav, čistu molitvu, potpuno smirenje, i kad bi ga misli hvalile, išao bi do zida i govorio sebi: kad stekneš sve ovo, znaj da si još daleko.

Smirenje se uči i rukama. Hristos je, kaže Jovan, znajući da se duša oblikuje prema spoljašnjem ponašanju, uzeo peškir i oprao noge učenicima. Služenje nije ukras smirenja, nego njegova škola.

Grane se dižu u vis kad su bez ploda, a savijaju se kad ga nose.

Zamke su tri. Smirenje na rečima: govoriti loše o sebi nije smirenje, smiren je onaj ko podnese uvredu od drugog. Zadovoljstvo kad te hvale: ko tvrdi da ima smirenje, a oseti i najmanju radost pri pohvali, u zabludi je. I vlast. Jovan podseća da je vlast bila povod gordosti i jednom anđelu. Ko ima vlast, kao roditelj ili pretpostavljeni, tu mu je smirenje najpotrebnije.

Znak da si se popeo: više ne grešiš hotimično, srce ti ne osuđuje tuđe grehe, i molitva ti nije teret.

Ostaje pitanje: kako smiren čovek zna šta je ispravno, kad više ne veruje samo sebi?

N. Ž.