Poslednji dan

Čovek živi kao da će uvek imati vremena: za ženu, za decu, za roditelje, za Boga, „kad se smiri posao“. Jovan Lestvičnik kaže da je sećanje na smrt potrebnije od svakog drugog podviga, kao što je hleb potrebniji od svake druge hrane.

Ne da bi te uplašilo, nego da ti sredi prioritete. Ko zna da će otići, ne troši dane na sitnice, ne odlaže pomirenje i lakše podnosi uvrede. Jovan navodi starca koji je rekao da čovek ne može dobro proživeti današnji dan ako ne misli da mu je poslednji. I podseća da su i grčki filozofi filozofiju nazivali razmišljanjem o smrti.

Ova misao je vezana za telo. Jovan savetuje da te sto podseti na kraj, pa ćeš manje preterivati, a krevet na grob, pa ćeš manje lenčariti.

Šta je zaista važno, a šta samo hitno?

Uz ovaj stepenik stoji i jedno upozorenje. Ova misao treba da te učini življim i toplijim prema ljudima, a ne mračnim. Ako misli o smrti dolaze iz beznađa, to nije ovaj stepenik, nego znak da odmah treba razgovarati sa nekim bliskim, sa duhovnikom ili sa lekarom.

Ostaje pitanje: kad vidiš koliko je vremena izgubljeno, šta ćeš sa tugom koja dođe?

N. Ž.