Povlačenje unutra

Kad shvatiš da je okolina zatrovana i da svaka otvorena borba protiv opšteg ludila samo troši snagu, ostaje jedan potez: povlačenje unutra. Ne iz grada, nego u sebe.

Spolja ostaje uloga. U svetu koji nagrađuje uklapanje, otvorena mudrost se doživljava kao pretnja. Trezven čovek među pijanima smeta svima. Zato sistemu daješ ono što traži: formu, rad, privid da si deo opšteg toka. To nije kukavičluk. To je štit.

Iznutra počinje rad. Dok okolina troši snagu na spoljne predstave, ti je ulažeš unutra. Strogo biraš šta puštaš u um. Paziš šta unosiš u telo, jer iscrpljeno telo ne može da nosi jasnu misao. I razvijaš sopstveno razumevanje, disciplinu i otpornost, nezavisno od toga šta nalažu institucije, trendovi i algoritmi.

Ne iz grada, nego u sebe.

Svest izbrušena u takvim uslovima ne ostaje ista. Ona raste preko granica koje joj je okolina postavila. To je jedini pravi izlaz iz kaveza: ne bekstvo iz sveta, nego rast iznad njega.

Nema više iluzije da ćeš spasti selo. Ne trošiš život na popravljanje onoga što ne želi da bude popravljeno. Snagu ulažeš u sopstveni rast i čuvaš jezgro netaknutim, dok se spoljni svet iscrpljuje u sopstvenim protivrečnostima.

Ostaju unutrašnji rad i strpljenje, dok se igra ne završi pod tvojim uslovima.

N. Ž.