Voda iz bunara

Postoji stara priča o gradu u kome je neko otrovao bunar. Ko god je pio, izgubio je razum. Na kraju su pili svi, a onaj ko nije, proglašen je ludim.

U obe poznate verzije te priče mudri na kraju popije. Ne iz žeđi, nego iz samoće. Otrov ne ulazi kroz grlo, nego kroz želju da pripadaš.

Danas bunar nije na trgu. On je u svemu što primamo svakog dana: u politici koja je izgubila meru, u poslu koji vidi samo profit, u buci koja oblikuje misli pre nego što ih čovek pomisli. Niko više ne pita da li je voda otrovana, jer je otrov postao uobičajen ukus.

Ne mogu da živim van grada. Samoća nema smisla. Zato igram igru koja je postavljena: govorim jezikom koji se govori, radim posao koji se radi, sedim za stolom sa onima koji su popili. Igram ulogu. Ne pijem vodu.

Svest čuvam čistom, kao izvor. To nije prezir prema drugima, nego disciplina: svaki dan se vratiti na mesto odakle se posmatra i proveriti da maska nije počela da srasta sa licem.

Igram ulogu. Ne pijem vodu.

A samoća? Ko čuva čistu vodu, nije jedini. Takvi se ne prepoznaju po glasnosti, nego po tišini. Zato pišem ovaj registar: da imam gde da čuvam svoju vodu, i da je nađe onaj ko je sačuvao svoju.

N. Ž.