Sunce

Na vrhu Lestvice stoje tri vrline koje drže sve ostale. Jovan Lestvičnik ih poredi sa suncem: vera je zrak, nada je svetlost, a ljubav je sam sunčev krug, i sve troje je jedan sjaj. Vera može sve. Nadu čuva milost, da ne bude posramljena. A ljubav nikad ne pada.

Za ljubav Jovan daje definiciju koja iznenađuje svojom praktičnošću. Ljubav je, u pravom smislu reči, napuštanje svake neprijatne misli o drugom čoveku, jer ljubav ne misli o zlu. Ne počinje od velikog osećanja, nego od jedne misli koja se ne pusti da se ukoreni.

Uz to daje i test koji se ne može izbeći. Ko voli Boga, prvo je zavoleo brata svog, i drugo je dokaz prvog. Ko kaže da voli Boga, a ljuti se na brata, liči na čoveka koji u snu misli da trči. Jovan koristi i slike iz običnog života: blažen je ko voli Boga kao zaljubljen čovek svoju dragu, ko nosi lik voljenog u srcu i razgovara sa njim i u snu. Ljubav koju čovek već poznaje u braku i prema deci je slika ljubavi prema Bogu, i put do nje.

Nada je za Jovana snaga ljubavi i nož kojim se kolje malodušnost. I rađa se iz iskustva darova: ko ih nije osetio, ne može a da ne sumnja.

Praksa je zato spuštena na zemlju. Svakog dana, kad uhvatiš lošu misao o nekome, o ženi, kolegi, komšiji, zameni je dobrom ili kratkom molitvom. Izaberi jednog čoveka koga ti je teško voleti i ove nedelje mu učini jedno konkretno dobro. Vodi spisak darova: šta si dobio, iz čega si izvučen, šta se ispunilo, i čitaj ga kad ti je teško. A za čoveka koji živi u porodici, ovaj stepenik se živi svaki dan: u strpljenju sa ženom, u vremenu sa decom, u brizi za stare roditelje, u poštenom radu za njih. To nije manje duhovno od manastira. To je njegov manastir.

Zamke su tri. Ljubav na rečima, koja sanja da trči. Strah umesto ljubavi: Jovan kaže da se strah javlja kako ljubav nestaje. I gubitak nade, posle koga nestaje i ljubav. Kad izgubiš nadu, ne pojačavaj napor, nego se seti darova.

Na kraju knjige Jovan piše da mu je ljubav rekla da je ne može videti onakvu kakva jeste dok je u telu, ali da u srcu složi lestvicu vrlina, na čijem vrhu stoji ona. Zato vrh nije mesto na koje se jednom stigne, nego pravac. Hristos se, podseća Jovan, krstio u tridesetoj godini, kao da je stigao do tridesetog stepenika. A Jovanova poslednja reč je poziv:

Penjite se, penjite, braćo.

Ostaje samo jedno: sutra se počinje ponovo, od prvog stepenika.

N. Ž.