Tri vrata

Ovim stepenikom počinje vrh Lestvice. Jovan Lestvičnik razlikuje dve tišine. Tišina tela je red u naravi i čulima. Tišina duše je poznavanje sopstvenih misli i um koji se ne da pokrasti. Onaj ko ljubi tišinu ima, kaže, hrabru i strogu misao koja stražari na vratima srca i odbija ono što navaljuje spolja.

Jovan je ovde vrlo oprezan. Potpuna samoća nije za svakoga, a naročito ne za onoga ko je sklon gnevu, gordosti i zlopamćenju. Takvog u samoći čeka gubitak razuma, a ne mir. Za čoveka sa porodicom i poslom ovaj stepenik zato ne znači povlačenje od ljudi, nego unutrašnju tišinu usred života: kratke, čvrste periode mira i um koji ne beži za svakom brigom.

Danas se njen nedostatak lako vidi. Nema trenutka u danu bez zvuka: muzika, telefon, vesti, razgovor. Kad ostaneš sam u tišini, postane ti nelagodno. Misli skaču sa brige na brigu. I radoznao si za sve: tuđe vesti, tuđe živote, tuđe poruke. Jovan kaže da ništa toliko ne ubija tišinu kao radoznalost.

Njegov savet počinje slikom tri vrata: zaključaj vrata za telo, vrata jezika za reči i unutrašnja vrata srca za misli. Praktično, odredi mesto i vreme bez ljudi, bez razgovora i bez ekrana, i u tom vremenu prati misli. Starac koji je Jovana učio tišini savetovao je da se kratka molitva sjedini sa disanjem: na udah jedna polovina, na izdah druga. Deset minuta dnevno je dovoljno za početak. Isti starac je primetio i raspored kojim misli napadaju: ujutru taština i telesne misli, oko podneva malodušnost, tuga i gnev, a uveče stomak. To je dragocen raspored za ceo dan: ujutru čuvaj čistotu misli, oko podneva ne odlučuj u nervozi, a uveče pazi na jelo i piće.

Mala dlačica uznemiri oko, a mala briga pokvari tišinu.

Zato u tihom vremenu ne planiraj i ne rešavaj probleme. Zapiši brigu na papir i ostavi je za posle. A kad izađeš iz tišine među ljude, štedi reči, jer kad su vrata kaveza otvorena, ptice izlete. Nosi kroz dan jednu rečenicu koju ponavljaš, kao što su to radili oni koji su živeli u tišini.

Zamke su dve. Prva je tišina kao bekstvo: ko beži od porodice u „tišinu“, nije na ovom stepeniku. Druga je obećanje koje ne možeš da održiš. Jovan podseća na čoveka koji je počeo da gradi kulu, a nije izračunao trošak. Ne obećavaj sebi sat tišine dnevno ako je realno deset minuta.

Znak da si se popeo daje sam Jovan: plodovi prave tišine su miran um, pročišćena misao i manje reči, a plodovi pogrešne tišine su veći gnev i manje ljubavi. Ako posle tihog vremena bolje voliš svoje, na pravom si putu.

Ostaje pitanje: kad se vrata zatvore, s kim se u tišini razgovara?

N. Ž.