Usta, misli, mir

Gnev je, kaže Jovan Lestvičnik, želja da se zlo dogodi onome ko te je naljutio. Kao što voda malo po malo gasi vatru, tako ga gasi tuga zbog sopstvenih grešaka. Zato krotost dolazi posle nje: ko vidi svoje padove, teže se ljuti na tuđe.

Najkorisnija u ovoj pouci je lestvica od tri stepena. Prvi: usta ćute dok srce kipi. Drugi: i misli ćute, iako je duša još uznemirena. Treći: potpun mir, iako vetrovi duvaju. Ne traži treći dok nisi savladao prvi. Prvih nedelja cilj je samo jedan: kad kipiš, ne govori i ne piši poruku.

Jovan je pitao sam gnev odakle dolazi. Gnev je odgovorio da su mu majke taština, srebroljublje i stomak, otac ponos, a deca zlopamćenje i mržnja. Zato nema jednog leka. Treba naći svoj koren: povređen ponos, umor, strah za novac, glad.

Jedan gnevan čovek uznemiri celo stado. Jedan krotak smiri ceo brod.

Dve zamke stoje uz ovaj stepenik. Pritajeni gnev: ćutanje ispod koga raste mržnja nije krotost, nego nešto gore od vike. I gnev na sopstveni gnev: kad padneš, ne besni na sebe. Priznaj, izvini se, nastavi.

Ostaje pitanje: šta biva sa gnevom koji nije izgoreo, nego se smestio?

N. Ž.