Pohvala

Jovan Lestvičnik taštinu opisuje kao mrava na gumnu: mali je, ali odnese sav trud. Ona čeka da se vrlina nagomila, pa da je rasturi. Taština i gordost su, kaže, kao dete i odrastao čovek, kao pšenica i hleb. Taština je početak, a gordost kraj.

Najlukavije kod nje je to što se hrani svakim dobrim delom. Sujetan sam kad postim, a kad prekinem post da niko ne vidi, opet sam sujetan, jer se smatram mudrim. Sujetan sam u lepoj odeći, a i u dronjcima. Kad govorim i kad ćutim.

Kako god baciš trorogi šiljak na zemlju, jedan vrh uvek ostane okrenut gore.

Danas se taština lako prepoznaje. Dobro radiš kad te neko gleda, a mlako kad ne gleda. Pohvala ti popravi ceo dan, a kritika ga pokvari. Pričaš o uspesima, nagradama i poznanstvima. Ponašaš se drugačije pred važnim ljudima nego pred onima koji ti ne mogu ništa dati. I brineš kako izgledaš na mrežama, šta će drugi misliti o kući, autu, deci.

Jovan daje praksu koja se može početi odmah. Svake nedelje uradi bar jedno dobro delo za koje niko neće znati, ni najbliži. Kad te hvale, seti se svojih grešaka, reci kratko „hvala“ i ne nastavljaj temu. Kad čuješ da je neko u tvom odsustvu rekao o tebi nešto loše, pohvali ga ti. Ne traži položaj radi položaja: teško je, kaže Jovan, oterati psa od tezge sa mesom. I ne ponosi se prirodnim darovima, talentom, ukusom, brzim umom, jer ono što si dobio bez truda nije razlog za ponos.

Za trenutke kad te uhvati želja za slavom, Jovan daje tri leka redom. Prvo se seti ozbiljnosti pred Bogom. Ako ne pomaže, seti se smrti. A ako ni to, bar se uplaši sramote koja prati taštinu, jer se onaj ko se uzvisuje ponižava već i ovde.

Zamke su tri. Sujeta u skromnosti: i kad se trudiš da ne budeš sujetan, možeš biti sujetan zbog toga. Ne očajavaj, samo nastavi. Dvostruki život: jedno spolja, drugo u mislima, jedno pred gostima, drugo pred onima ispod tebe. I laskavac: pazi na ljude koji te stalno hvale. Jovan ih naziva rušiocima vrlina.

Znak da si se popeo: pohvala i kritika te podjednako malo pomeraju. Jovan kaže da je početak slobode od taštine ćutanje i rado primanje uvreda, a kraj da pred ljudima mirno podneseš i ono što te ponižava.

Ostaje pitanje: šta biva kad taština odraste?

N. Ž.