Poslednja reč

Gordost počinje tamo gde se taština završi. Jovan Lestvičnik je opisuje redom: sredina joj je prezir prema bližnjem, hvalisanje sopstvenim trudom i mržnja prema ukoru, a kraj odbacivanje svake pomoći i uzdanje samo u svoje snage. Jedan starac mu je rekao: ako ima dvanaest strasti, gordost sama može da zauzme mesto ostalih jedanaest.

Gde se dogodio pad, tu se pre toga nastanila gordost.

Danas se gordost prepoznaje po tome što teško kažeš „pogrešio sam“ i „ne znam“. Ukor ne doživljavaš kao savet, nego kao napad. Gledaš s visine na one koji znaju ili imaju manje. U kući hoćeš poslednju reč u svakoj odluci. I misliš da si sve postigao sam.

Jovan priča o starcu koji je savetovao gordog brata, a ovaj mu je odgovorio: oprosti, oče, ja nisam gord. Starac je rekao da jačeg dokaza gordosti nema. Zato prvi korak nije poricanje, nego prihvatanje ukora. Kad te neko kori, ne odgovaraj odmah. Reci „hvala, razmisliću“ i zaista razmisli.

Drugi korak je da vidiš šta je zaista tvoje. Jovan kaže, sa malo ironije, da se možeš ponositi samo onim vrlinama koje si stekao pre rođenja, jer je sve ostalo, pa i um i telo, dar. Napiši šta si postigao i pored svake stavke zapiši ko ti je u tome pomogao: roditelji, učitelji, žena, prilike. Poredi se sa velikima pre sebe, a ne sa slabijima, jer gordost raste kad se meriš sa onima ispod sebe. Bar ponekad uradi posao koji inače prepuštaš drugima, i to ne da bi te videli. I svako veče iskreno reci: ovde sam pogrešio. Jovan kaže da je to jedina stvar na koju gordost i taština ne mogu da nasrnu.

Zamke su najopasnije baš kad napreduješ. Zahvalnost kao maska: zahvaljivati što si bolji od drugih nije zahvalnost, nego farisejska molitva. Uverenje da si slobodan od strasti: Jovan kaže da se većina gordih do smrti vara baš time. I duhovna gordost, koja je najbliža upravo kad se penješ. Ova strast ne samo da ne da napredovati, nego i sa dostignute visine obara. Ko čita ovaj registar, neka zna da se to odnosi i na čitanje.

Znak da si se popeo: možeš da kažeš „pogrešio sam“ i „ne znam“ bez osećaja poraza, i iskreno se raduješ tuđem uspehu. Smiren čovek se, kaže Jovan, ne brani osorno.

Ostaje pitanje: zašto gordog čoveka najviše muče misli koje sam nije pozvao?

N. Ž.