Reči ispod prozora

Postoje misli koje dolaze nepozvane: ružne, sramne, protiv svega što čovek smatra svetim, i to često baš u vreme molitve ili tišine. Jovan Lestvičnik kaže da se rađaju iz gordosti, ali odmah teši: te misli nisu tvoje. Dokaz je jednostavan. Kako bih mogao istovremeno da psujem i da se klanjam?

Teško se izgovaraju, i zato su mnogi zbog njih pali u očajanje. A ništa im ne daje toliku snagu kao to što ih čuvamo u sebi neizgovorene. Ovaj stepenik je danas koristan i onima koje muče nametljive misli bilo koje vrste.

Duša ih čuje kao reči prolaznika ispod prozora, ali ih ne izgovara.

Prepoznaju se po stidu: misliš da su znak da si loš čovek. Napadaju naročito u tišini. Boriš se sa njima satima, a one postaju jače. I nikome ih nisi rekao.

Jovanov lek je iznenađujuće jednostavan. Prvo: znaj da nisi kriv. Niko ne treba da se smatra krivcem za misli koje nije pozvao, i to je prvi i najvažniji korak. Drugo: ne raspravljaj se sa njima. Ko hoće da ih pobedi raspravom, kaže Jovan, liči na čoveka koji hoće rukama da uhvati munju. Borba ih hrani. Treće: prezri ih i nastavi. Ne pridaj im značaj, odbij ih jednom kratkom rečenicom i nastavi molitvu ili posao kao da ništa nije bilo. One se nerado bore sa onima koji na njih ne obraćaju pažnju.

Četvrto: izgovori ih nekome. Jovan priča o monahu koga su ove misli mučile dvadeset godina, uprkos postu i bdenju. Najzad ih je napisao na papir i dao starcu. Starac se nasmejao i rekao mu da im ne pridaje značaj, i misli su nestale pre nego što je izašao iz ćelije. Ako te muče, napiši ih i daj ih duhovniku ili nekome kome veruješ. Ove misli jačaju u tami.

Jovan ih vezuje i za osuđivanje drugih: prestani da sudiš drugima i nećeš se plašiti ovih misli. Zamke su skrivanje iz stida, očajanje i iscrpljivanje postom i tugom, koje ne pomaže. I jedno važno upozorenje: ako nametljive misli traju, izazivaju veliku muku i ometaju život, to može biti i opsesivno-kompulzivni poremećaj, koji se dobro leči. Tada treba razgovarati i sa lekarom.

Znak da si se popeo: misli i dalje mogu doći, ali ih više ne doživljavaš kao svoje i ne boriš se sa njima. Prolaze kao reči ljudi ispod prozora.

Ostaje pitanje: kako izgleda duša u koju se zla misao više ne može uvući?

N. Ž.